Kruškica

Artičoka potiče sa obale Sredozemlja. Prvi su je uzgajali stari Egipćani, potom Grci i Rimljani. Od tada se nije znatno menjala, osim što su se uzgajale i vrste bez karakterističnih bodlji. Njen se cvet već duže od 2000 godina poslužuje na stolovima kao pravi delikates, i artičoka nosi titulu najplemenitijeg povrća.

Cvet artičoke se nalazi na vrhu zelene stabljike sa lišćem. Koren i listovi se nikada nisu koristili za jelo. Za ishranu se koriste mlade cvetne glavice, na taj način što se bare u slanoj vodi. U osnovi glavice se nalazi “srce” koje je najkvalitetniji deo artičoke. Čisti se sa gornje strane, od prašnika, i vadi iz glavice, a koristi se kao bareno povrće sa prelivima. Od sušene artičoke se sprema supa.

Artičoka ima malu energetsku vrednost (oko 50 kalorija) i skoro zanemarljive količine masnoće i belančevina, ali je zato izuzetno bogata mineralima ( mangan, fosfor, kalcijum, kalijum, natrijum, sumpor i magnezijum) i vitaminima ( provitamin A, vitamini grupe B i C), dok je za njen pomalo gorak ukus zaslužena taninska kiselina.

Artičoka je izvrsna dijetalna hrana. Pogodna je za ishranu dijabetičara jer je siromašna šećerima i sadrži inulin (koji služi kao rezervni ugljenihidrat). Reguliše holesterol u krvi, podstiče sagorevanje masnoća, poboljšava varenje i rasterećuje jetru, koja je zadužena za pročišćavanje krvi. Takođe, podstiče rad bubrega, suzbija crevne infekcije i smanjuje količinu uree u krvi. Gorke materije utiču na apetit, pojačano mokrenje i bolje varenje.

U slučajevima oštećenja jetre i bubrega, ne bi trebalo jesti artičoku. Takođe, i dojilje bi trebalo izbegavati artičoku u ishrani, jer nepovoljno utiče na lučenje mleka. Pri kupovini i odabiru, trebalo bi voditi računa da se ovojni listići lako otkidaju, da peteljka ima prirodnu zeleno – sivu boju i da nije posuta mrljama.